Вести | Варварин

Плодови моравске долине на трпезама широм Србије

У „Долини Мораве“ се труде да све оно најбоље од воћа и поврћа што изнедри плодна моравска земља понуде купцима широм Србије, прерађено у сокове, џемове, слатка, салате и ајвар.

„Долина Мораве“ свој „слатки програм“ производи и пакује у погону у Бошњану, а „кисели програм“ у Варварину.

„Кренуло се са причом о преради индустријске јабуке, у кући у Бошњану, на неких 30 квадрата и пет шпорета „смедереваца“. Са тим малим серијама били смо препознати међу прва три произвођача што се тиче квалитета у Србији. Онда смо наставили са јагодом, сок и џем, затим малина и шумска купина, боровница…“– прича о почецима компаније Бојан Станисављевић, главни технолог и директор производње.

Веома брзо „Долина Мораве“ је дошла у позицију да ради за велике трговинске ланце.

„Без икаквог утицаја са стране на оцењивање квалитета ми смо увек били други или трећи међу произвођачима ове врсте производа. Спремили смо неке узорке ајвара и слатка и послали на оцењивање у тадашњу „Идеу“. После десет дана контактирали су нас и питали да ли смо спремни да девет производа – ајвар благи и љути, цепкану паприку, пекмез шљиву, слатко малина и купина, шумско слатко, слатко од боровница, слатко вишња и воћни пире јабука радимо за њих. Уговор је гласио на 20.000 тегли ајвара и четири пута је пробијен за непуна три месеца„, са поносом прича Бојан.

Производи „Долине Мораве“ су стопостотно природни, без додатака конзерванса. Ради се само термичка заштита како би најквалитетнији састојци воћа и поврћа остали у тегли.

У Варварину тренутно раде за „Меркатор С“ и друге купце око 300.000 тегли различитих производа, а сезона прераде свежег воћа почеће већ у марту.

„Поред тога што радимо за трговинске ланце имамо и нашу робну марку. Производимо каше за сокове, десет врста од воћа и поврћа, потом производе од паприке, пекмезе од кајсија, шљива, дуња и слатка, као аутентичан српски производ. Мармеладу не радимо, јер је то комерцијални производ који се не уклапа у нашу концепцију„, додаје Бојан Станисављевић.

Већину својих производа „Долина Мораве“ пласира у Београду, Војводини, нешто мање у Нишу. Кажу да има интересовања за извоз у Русију, Азербејџан, Енглеску. Квалитет није споран али, у овом тренутку, не могу да обезбеде довољне количине робе за тако велика тржишта.

Околина Варварина има одличну сировинску базу за производе „Долине Мораве“, али је проблем како обезбедити довољну количину воћа и поврћа за прераду.

„Све што откупимо ми и прерадимо. Ове године смо имали неколико уговора са пољопривредним произвођачима, а догодине ће их бити барем десет пута више. Људи се сами нуде да производе паприку, купус, корнишоне. Најкритичнија је црвена паприка за ајвар „куртовка“. Треба нам и сорта „амфора“ која даје одличан квалитет ајвара, али се много више сади у Војводини него у нашем крају. Крајем августа и почетком септембра откупили смо 60 тона паприке. Имамо линију за печење паприке капацитета 600 килограма на сат, а одрадио сам и линију за љушћење паприке која нам је максимално помогла„, прича Бојан, додајући да на тржишту нема ни довољних количина кајсије за прераду.

Да би обезбедили стабилну сировинску базу у „Долини Мораве“ планирају да наставе са подизањем сопствених плантажа. Тренутно имају скоро 30 хектара земље, од чега је око 14 хектара у близини Маскара. Највећи део земљишта је под засадима јабука. Ове године су кренули и са производњом корнишона.

„На потесу код Маскара имали смо пет хектара под корнишонима и око три хектара паприке. Негде сам прочитао да је Индија највећи произвођач корнишона на свету, а код нас су најбоља земља и поднебље за узгајање корнишона од Јасичког моста до Гиља. На брању, преради, поливању било је упошљено пола Варварина, Маскара, Бошњана. Очекујемо да наредне године продамо преко милион тегли корнишона„, говори Бојан Станисављевић.

„Долина Мораве“ је у опрему за прераду воћа и поврћа и паковање до сада уложила око 250.000 евра. Постављена је производна линија капацитета од 2.000 тегли на сат.

Тренутно имају 13 стално запослених радника, а у сезони је тај број пет до шест пута већи. Планирају да у скорије време имају 50 стално запослених радника, а да на плантажама и њивама ангажују 300 до 500 сезонаца.

&nbsp […]

Задовољство купца – најбоља препорука

Породична фирма „Пластик ентеријер“ пример је да је упркос неповољним условима на тржишту, елементарним непогодама и без конкретне помоћи државе могуће постићи добре послове резултате.

Ова компанија која упошљава 10 радника, бави се производњом унутрашњих врата, израдом намештаја по мери и опремањем ентеријера од 2003.године. Обавезе према радницима и запосленима руководство редовно измирује, а жеље, по правилу, испуњавају и бројним купцима на домаћем и иностраном тржишту.

Пут до успеха и одрживост у пословању нису лако остварљиви. Небојша Деветаковић, оснивач и директор предузећа „Пластик ентеријер“, наглашава да је фирма пре скоро 12 година кренула да ради као мала столарска радионица.

– Почели смо са производњом унутрашњих врата, а потом проширили производне програме са израдом намештаја по мери и, на крају, обогатили пунуду осмишљавањем идејних решења за ентеријер и реализацијом у опремању унутрашњости приватних домова и станова и пословног простора различите намене и сврхе – истиче за ЦИНК Небојша Деветаковић. – Не радимо серијску производњу, већ искључиво за познатог купца. Отуда је тешко извести просечну рачуницу о испорученим количинама на годишњем нивоу, односно да ли произведемо 1.500 или 2.000 врата. Рад по наруџбини је комплексан, али већ смо довољно препознатиљиви по квалитету, тако да је пласман наших производа практично загарантован.

Комади намештаја са ознаком „Пластик ентеријер“ могу се купити у Аустрији и у Швајцарској, у целом Расинском округу, у Београду, у Нишу и у Тимочкој крајини. Остварена је и завидна сарадња са више архитектонских бироа и грађевинских предузећа у српској престоници и у другим градовима земље. Сопствени салон ова фирма има у Неготину, а у плану је отварање посебног продајног простора у Варварину и у Београду.

– Мислим да су одржавање нивоа квалитета и континуирано улагање кључни за значајне пословне резултате – напомиње Деветаковић. – Инсистирамо на врхунској сировинској бази коју путем овлашћених посредника набављамо из Аустрије и Италије. Машине смо занављали више пута. Након почетног улагања, крупније инвестиције у опрему имали смо 2007, као и ове године. Поседујемо два транспортна возила и лично испоручујемо наруџбине.

– Производни погон заузима око 600 квадрата и радимо безмало свакодневно – напомиње Небојша, који у послу има несебичну подршку супруге Маринеле. – Повремено смо користили одређене кредитне линије за осавремењивање посла, али у принципу, избегавамо ту врсту банкарских обавеза. Нисмо користили ни државне субвенције, као ни програме подстицаја за запошљавање. Наши су радници одлични мајстори, са доста искуства и како се ослањамо на њих и њихово знање и вештину, тако смо орјентисани на сопствена средства у финансирању рада и модернизације.А оне се, говори Деветаковићево искуство, по жељама и пре свега по критеријумима на које се ослањају у производним погонима „Пластик ентеријера“, не разликују код домаћег, односно код страног наручиоца. Изузетно интересовање влада за намештај. Раде се кухиње, спаваће собе, ормани, дневни боравци, али и дрвена степеништа. Израда идејног решења ентеријера све је популарнија.

Препреке у послу са прерадом дрвета су као и у других привредним гранама: нелојална конкуренција, пословање у сивој зони и фирме које без пријављених радника и ван система продају производе по ниским ценама.

– Успевамо највише квалитетом да „парирамо“ таквој врсти бизниса – наводи директор. – Одабрали смо да послујемо транспарентно и тог курса се држимо. На нашој официјалној презентацији нудимо увид у досадашњи рад, сарадњу са пословним партнерима, асортиман производа.

И поред неповољних услова за предузетништво и чињенице да држава често не штеди тзв.“мале“ предузетнике који упошљавају од пет до 50-ак радника, у „Пластик ентеријеру“ најављују да неће напуштати ни посао, ни начин рада. Има, међутим, периода у години када озбиљно размишљају да једноставно одустану од даље успешне производње.

Средином маја прошле године управо је био један од таквих тренутака. Услед великих поплава и изливања Велике Мораве у Обрежу код Варварина, где је седиште фирме, погони предузећа озбиљно су страдали.

– Био је уништен значајан део репроматеријала и машина, заједно са пословном зградом, нисмо радили близу два месеца – присећа се наш саговорник. – Штета је била око 30.000 евра, држава нам је исплатила око 360.000 динара. Немам проблем с тим што нам је исплаћена та сума. Имам проблем што такве непогоде једноставно морају да се спрече.

Но, Деветаковићи су наставили са радом и врло брзо превазишли ове тешке тренутке. Тако су се придружили озбиљним компанијама из тзв. дрвне индустрије која је, како показује последња статистика Регионална привредне коморе Србије, остварила суфицит управо захваљујући малим произвођачима. Процењује се да је ова индустрија у првом кварталу 2015. године остварила спољнотрговински суфицит од 53 милиона динара, што је наставак прошлогодишег позитивног тренда. Лањски извоз износио је приближно 500 милиона, док је суфицит достигао 152 […]

Еколошко гориво – бизнис будућности

Предузимљива породица Матић дуже од 20 година бави се прерадом и обрадом дрвета, а у последњих неколико година најважнији производ њихове фирме „Бели бор“ је пелет.

Иако су 1994. године кренули са класичном прерадом дрвета, односно производњом ламперије, разне грађе, бродских подова и украсних лајсни, Матићи, власници варваринског предузећа “Бели бор”, врло брзо су сагледали перспективу обновљивих извора енергије и од 2012.године кренули са израдом пелета, не напустивши модерну обраду дрвета. За протекле три године успели су да заокруже комплетан производни ланац. Репроматеријал им остаје приликом резања за друге потребе, а од најквалитетнијих “отпадака” након обраде добијају драгоцену сировину за грејање.

„Пелет је дошао у право време, када је производња бродских подова опала са укључивањем ламината, “ламинатских”, таркета и сродних површина – истиче за ЦИНК Иван Матић, који заједно са рођеним братом Дејаном води успешну обрешку фирму. –Годишње произведемо око 500 тона пелета. Прво смо употребљавали половни систем машина који је производио око 130 килограма пелета на сат, а врло брзо уложили у нову опрему која је већ била у стању да “избаци” 250 килограма за исто време.“

Сама производња тзв.”господске” сировине за грејање, како пелет често дефинишу пелетари, је исплатив, али врло захтеван и тежак посао.

„Концентрисали смо се на пелет који у саставу има меку чамовину до 30 посто, односно букове пиљевине од 70 посто – напомиње Данијела, Иванова супруга и десна рука у послу. – Више пута у току године издвајамо значајна средства за проверу квалитета пелета, како би са одговарајућом лиценцом могли да будемо конкурентни на тржишту, али и да учествујемо на тендерима за набавку грејних сировина у јавном сектору.“

Матићи имају сигуран пласман робе. Резана грађа дистрибуира се у око 15 градова у Србији (Панчево, Бујановац, Ниш, Краљево, Крушевац и општине Расинског округа, као и златиборски крај), а пелет продају на стовариштима. Једно од њих је такође у власништву ове породице и овим послом руководи Дејан Матић. Отац Драгослав је породичну производњу препустио синовима, али и даље неуморно помаже, пре свега у транспорту робе и у административним елементима пословања.

„Најбоља препорука нашим производима су задовољни купци, а на тендерима се јасно види квалитет, тако да већ снабдевамо школске установе у општини Варварин, које су прешле на рационалније видове грејања„, износе Матићи.

Производни погони фирме “Бели бор”, која упошљава шесторо радника, су лоцирани одмах до стамбеног комплекса. Простиру се на чак 1.000 квадрата. Једна хала од око 200 квадрата “резервисана” је за производњу и обраду бродских подова, толико заузима и магацински простор, док је више од 400 квадрата намењено за рад са пелетом.

„Предности пелета за грејање су бројни, а односе се пре свега на чињеницу да приликом сагоревања нема дима и пепела, лакши је за коришћење и у том смислу врло сличан грејању на струју – износе Иван и Данијела чија се кућа, такође греје на пелет. –Регулатором у породичном дому подешавате жељену темепратуру. Једном у 20 дана чистите котао. Почетно улагање за прелазак на најздравији систем производње топлотне енергије је или набавка горионика од 1.000 евра или котла на пелет који износи око 250.000 динара.“

Тона пелета (ван сезоне кошта око 160 евра) купца кошта као четири метра дрва. Све док постоји производња која даје репроматеријал, индустрија пелета имаће нужне сировине за даљу обраду. Највећа препрека за успешно пословање је слаба наплата.

„То јесте објективна опасност, дешава се у неким случајевима да практично сами финансирамо продају, али већ имамо “категорисане” купце и знамо како треба поступати у спорним ситуацијама“ – закључује Дејан Матић.

Да производња резане грађе и пелета има потенцијалних привредних капацитета сведоче и конкретни подаци и број отворених фабрика. Раст цена нафте, али и дрвне грађе, еколошки и економски бенефит, као и енергетска ефикасност (процењује се да је вредност пелета око 180 МЈ по килограму) иду у корист пелетне индустрије. Ти параметри допринели су да је још пре три године држава само од извоза пелета успела да упише око 7,5 милиона евра зараде, а број фабрика за третман пелета премашио је 20. Северно – америчке и скандинавске земље пелет употребљавају већ скоро 40 година, док је српска индустрија са објективним развојем кренула пре мање од 10 […]

Квалитетом траже место на тржиштима Западне Европе

Компанија „Шљивић Пласт“ се већ 18 година бави производњом ПВЦ столарије коју пласира и на пробирљива тржишта Немачке, Аустрије и Француске.

Породични бизнис Шљивићи су започели јако давно, израдом производа од бетона.

„Фирму коју смо имали пре ове водио је, више од 20 година, мој отац. Израђивали смо фонтане, фигуре од бетона, бетонски цреп, ограде, све од бетона. Ја сам му помагао, али сам хтео да започнем нешто ново, јер је посао полако почео да посустаје„, објашњава Гордан Шљивић, власник компаније „Шљивић Пласт“.

Гордан је зими одлазио у Аустрију где је, са тастом, радио на реновирању кућа. Тамо се први пут сусрео са ПВЦ столаријом.

„Како су добро излакирали ове прозоре. Уопште се не види да су дрвени“, рекао сам тасту, а он ми је објаснио да то није дрво већ пластика. Тако сам дошао на идеју да се опробам у новом послу. У једној од фабрика ПВЦ столарије радили су наши људи који су ми помогли да видим како изгледа процес производње. Решио сам да ризикујем, договорио набавку окова, шрафова и осталог репроматеријала и 1. јула 1997. године званично кренуо са производњом„, присећа се Гордан Шљивић.

Захваљајући нашим људима који раде у иностранству бизнис породице Шљивић је добро започео. Оно што је од првог дана био приоритет „Шљивић Пласта“ је квалитет. На томе инсистирају и данас.

„Све ове године задржали смо квалитетне добављаче репроматеријала и зато немамо праву конкуренцију. Данас сви раде са добављачима из Бугарске, Турске, нашим фирмама. Ми радимо са Немцима. Када отворите наш прозор на сваких 30 центиметара видећете жиг произвођача профила „Рехаус“ и жиг произвођача окова ГУ. Редовно пратимо иновације и идемо на сајмове. Сваке друге године у Нирнбергу, у Немачкој, одржава се сајам за произвођаче прозора и прозорску технику. Зато су наше муштерије људи који инсистирају на квалитету, који купују нешто што треба да им траје„, додаје Гордан Шљивић.

Да би се задржао квалитет неопходно је стално усавршавање производа.

„Почело се од профила који је имао три коморе и изолацију од 1,6 вати по метру квадратном и келвину. Потом се прешло на пет комора, а сада се раде профили за ниско енергетске куће. То су куће које имају зидове дебљине 60 центиметара и, уз наше прозоре, траже јако мало загревања. Актуелне су и пасивне куће са зидом од 90 центиметара. Са нашим прозорима нема потребе за загревањем. Довољни су људско присуство и мала пећ на којој се кувају кафа или чај да се постигне оптимална температура. Наш профил не гори, УВ је стабилан, не жути и не криви се. У профилима постоје поцинкована, челична ојачања која могу да издрже јачину ветра до 180 км на сат. Стакло је ниско емисионо, пуњено гасом аргоном и има филтер који штити од губитка топлоте„, објашњава техничке детаље производа Иван Шљивић.

Уз власника Гордана и његовог сина Ивана, који ће једног дана преузети породични бизнис, у „Шљивић Пласту“ ради још четворо радника. Шљивићи кажу да су само на почетку користили кредит, али су се касније углавном ослањали на сопствена обртна средства. Локална заједница је помогла подстицајним средствима за запошљавање радника.

Ради се, углавном, за познатог купца. У модерно уређеним погонима је 12 […]