online casino bonus at first deposit casino.oddstake.com top online casino no deposit bonuses

Вести

Еколошко гориво – бизнис будућности

Предузимљива породица Матић дуже од 20 година бави се прерадом и обрадом дрвета, а у последњих неколико година најважнији производ њихове фирме „Бели бор“ је пелет.

Иако су 1994. године кренули са класичном прерадом дрвета, односно производњом ламперије, разне грађе, бродских подова и украсних лајсни, Матићи, власници варваринског предузећа “Бели бор”, врло брзо су сагледали перспективу обновљивих извора енергије и од 2012.године кренули са израдом пелета, не напустивши модерну обраду дрвета. За протекле три године успели су да заокруже комплетан производни ланац. Репроматеријал им остаје приликом резања за друге потребе, а од најквалитетнијих “отпадака” након обраде добијају драгоцену сировину за грејање.

„Пелет је дошао у право време, када је производња бродских подова опала са укључивањем ламината, “ламинатских”, таркета и сродних површина – истиче за ЦИНК Иван Матић, који заједно са рођеним братом Дејаном води успешну обрешку фирму. –Годишње произведемо око 500 тона пелета. Прво смо употребљавали половни систем машина који је производио око 130 килограма пелета на сат, а врло брзо уложили у нову опрему која је већ била у стању да “избаци” 250 килограма за исто време.“

Сама производња тзв.”господске” сировине за грејање, како пелет често дефинишу пелетари, је исплатив, али врло захтеван и тежак посао.

„Концентрисали смо се на пелет који у саставу има меку чамовину до 30 посто, односно букове пиљевине од 70 посто – напомиње Данијела, Иванова супруга и десна рука у послу. – Више пута у току године издвајамо значајна средства за проверу квалитета пелета, како би са одговарајућом лиценцом могли да будемо конкурентни на тржишту, али и да учествујемо на тендерима за набавку грејних сировина у јавном сектору.“

Матићи имају сигуран пласман робе. Резана грађа дистрибуира се у око 15 градова у Србији (Панчево, Бујановац, Ниш, Краљево, Крушевац и општине Расинског округа, као и златиборски крај), а пелет продају на стовариштима. Једно од њих је такође у власништву ове породице и овим послом руководи Дејан Матић. Отац Драгослав је породичну производњу препустио синовима, али и даље неуморно помаже, пре свега у транспорту робе и у административним елементима пословања.

 

„Најбоља препорука нашим производима су задовољни купци, а на тендерима се јасно види квалитет, тако да већ снабдевамо школске установе у општини Варварин, које су прешле на рационалније видове грејања„, износе Матићи.

Производни погони фирме “Бели бор”, која упошљава шесторо радника, су лоцирани одмах до стамбеног комплекса. Простиру се на чак 1.000 квадрата. Једна хала од око 200 квадрата “резервисана” је за производњу и обраду бродских подова, толико заузима и магацински простор, док је више од 400 квадрата намењено за рад са пелетом.

„Предности пелета за грејање су бројни, а односе се пре свега на чињеницу да приликом сагоревања нема дима и пепела, лакши је за коришћење и у том смислу врло сличан грејању на струју – износе Иван и Данијела чија се кућа, такође греје на пелет. –Регулатором у породичном дому подешавате жељену темепратуру. Једном у 20 дана чистите котао. Почетно улагање за прелазак на најздравији систем производње топлотне енергије је или набавка горионика од 1.000 евра или котла на пелет који износи око 250.000 динара.“

Тона пелета (ван сезоне кошта око 160 евра) купца кошта као четири метра дрва. Све док постоји производња која даје репроматеријал, индустрија пелета имаће нужне сировине за даљу обраду. Највећа препрека за успешно пословање је слаба наплата.

„То јесте објективна опасност, дешава се у неким случајевима да практично сами финансирамо продају, али већ имамо “категорисане” купце и знамо како треба поступати у спорним ситуацијама“ – закључује Дејан Матић.

Да производња резане грађе и пелета има потенцијалних привредних капацитета сведоче и конкретни подаци и број отворених фабрика. Раст цена нафте, али и дрвне грађе, еколошки и економски бенефит, као и енергетска ефикасност (процењује се да је вредност пелета око 180 МЈ по килограму) иду у корист пелетне индустрије. Ти параметри допринели су да је још пре три године држава само од извоза пелета успела да упише око 7,5 милиона евра зараде, а број фабрика за третман пелета премашио је 20. Северно – америчке и скандинавске земље пелет употребљавају већ скоро 40 година, док је српска индустрија са објективним развојем кренула пре мање од 10 […]

Квалитетом траже место на тржиштима Западне Европе

Компанија „Шљивић Пласт“ се већ 18 година бави производњом ПВЦ столарије коју пласира и на пробирљива тржишта Немачке, Аустрије и Француске.

 

Породични бизнис Шљивићи су започели јако давно, израдом производа од бетона.

„Фирму коју смо имали пре ове водио је, више од 20 година, мој отац. Израђивали смо фонтане, фигуре од бетона, бетонски цреп, ограде, све од бетона. Ја сам му помагао, али сам хтео да започнем нешто ново, јер је посао полако почео да посустаје„, објашњава Гордан Шљивић, власник компаније „Шљивић Пласт“.

Гордан је зими одлазио у Аустрију где је, са тастом, радио на реновирању кућа. Тамо се први пут сусрео са ПВЦ столаријом.

„Како су добро излакирали ове прозоре. Уопште се не види да су дрвени“, рекао сам тасту, а он ми је објаснио да то није дрво већ пластика. Тако сам дошао на идеју да се опробам у новом послу. У једној од фабрика ПВЦ столарије радили су наши људи који су ми помогли да видим како изгледа процес производње. Решио сам да ризикујем, договорио набавку окова, шрафова и осталог репроматеријала и 1. јула 1997. године званично кренуо са производњом„, присећа се Гордан Шљивић.

Захваљајући нашим људима који раде у иностранству бизнис породице Шљивић је добро започео. Оно што је од првог дана био приоритет „Шљивић Пласта“ је квалитет. На томе инсистирају и данас.

„Све ове године задржали смо квалитетне добављаче репроматеријала и зато немамо праву конкуренцију. Данас сви раде са добављачима из Бугарске, Турске, нашим фирмама. Ми радимо са Немцима. Када отворите наш прозор на сваких 30 центиметара видећете жиг произвођача профила „Рехаус“ и жиг произвођача окова ГУ. Редовно пратимо иновације и идемо на сајмове. Сваке друге године у Нирнбергу, у Немачкој, одржава се сајам за произвођаче прозора и прозорску технику. Зато су наше муштерије људи који инсистирају на квалитету, који купују нешто што треба да им траје„, додаје Гордан Шљивић.

Да би се задржао квалитет неопходно је стално усавршавање производа.

„Почело се од профила који је имао три коморе и изолацију од 1,6 вати по метру квадратном и келвину. Потом се прешло на пет комора, а сада се раде профили за ниско енергетске куће. То су куће које имају зидове дебљине 60 центиметара и, уз наше прозоре, траже јако мало загревања. Актуелне су и пасивне куће са зидом од 90 центиметара. Са нашим прозорима нема потребе за загревањем. Довољни су људско присуство и мала пећ на којој се кувају кафа или чај да се постигне оптимална температура. Наш профил не гори, УВ је стабилан, не жути и не криви се. У профилима постоје поцинкована, челична ојачања која могу да издрже јачину ветра до 180 км на сат. Стакло је ниско емисионо, пуњено гасом аргоном и има филтер који штити од губитка топлоте„, објашњава техничке детаље производа Иван Шљивић.

Уз власника Гордана и његовог сина Ивана, који ће једног дана преузети породични бизнис, у „Шљивић Пласту“ ради још четворо радника. Шљивићи кажу да су само на почетку користили кредит, али су се касније углавном ослањали на сопствена обртна средства. Локална заједница је помогла подстицајним средствима за запошљавање радника.

Ради се, углавном, за познатог купца. У модерно уређеним погонима је 12 […]

За цвет љубави најважнија је – љубав!

Користећи благодети плодне моравске земље породица Јовановић из Маскара више од 60 година узгаја најлепше и најмирисније руже којима снабдева тржиште читаве Србије.

„Искористили смо предности поморавске средине, јер поред два пластеника у самом селу Маскаре, на територији ћићевачке општине имамо веће засаде“, истиче за ЦИНК Славољуб Цаба Јовановић, један од највећих произвођача ружа у Србији.

„Два пластеника заузимају око 20 ари, укупно имамо око хектар дивљих и питомих ружа. Тих 100.000 садница калемљених и некалемљених ружа захтевају рад практично током целе године“

Јовановићи узгајају све врсте ружа, највише “чајевке”. Руже месечарке, полијанте и букатерке – фолирбунде, мини руже – патуљасте, руже пузавице или пењачице, грмолике – парковске руже и покривачи тла, тзв.”полегле” руже једнако су тражене, али последњих година су међу популарнијима “пењачице” и “патуљасте” руже. И у индустрији цвећа, напомињу наши саговорници, тренд мора да се прати.

„Око 200 дана у току године неопходно је да се посвети ружичњацима“, напомиње Драгица Јовановић.

„Мора да се ради на сузбијању корова, орезивању, заштити, сређивању “подлога”. Борба против евентуалне буђи или пепелнице, премазивање мастима и труд да не дође до опадања листа су стални. И сада ангажујемо од три до 33 радника због посла. У сезони калемљења имамо око 30-ак калемара. Када се копа, на терену је од 10 до 20 надничара. Важно је да су сваком тренутку потражи подршка провереног кадра“.

Традицију узгајања ружа ова маскарска породица наследила је од предака. У послу им се придружио син Мирослав са својом породицом. Бака Драгица наглашава да и унук Марко већ бере руже, те да је љубав према цвећу и узгајању цвећа и цветних производа генетски условљена.

„Рецепт за успешну производњу је тврдоглавост и помоћ наследника. Потребна је безрезервна љубав према послу. Неке од ружа лично сам “крстио” и њихово порекло уредно је заведено у цвећарству. Уколико волиш крушку, јабуку, шљиву, тај род ће родити. Посвећеност и жеља је кључна предност у пољопривреди“, подвлачи Славољуб, који је добитник више високих признања.

Маскарски ружари памте и боље време. У бившој Југославији, функционисало је и удружење ружара, а управо је Славољуб Јовановић био на челу ове неформалне групе великих узгајивача од 1987. до 1991.године. Ратови на простору СФРЈ прекинули су даљи економски развој.

„Мислим да сам прешао око пет милиона километара само да бих продавао руже, а око 40 година сам био присутан на Каленић пијаци у Београду“, присећа се Јовановић, док његова супруга додаје да су током целе недеље били на путу и пласирали руже у Македонији, Војводини, Словенији, Косову и Метохији, као и да су “у покрету” успевали да продају од 20.000 до 30.000 ружа.

Чињеница да и данас, добрим делом уз промењене околности дистрибуције, лако налазе купце за руже и све делове најпопуларнег цвета на свету, према њиховом мишљењу има основа у асортиману. Разноврсност понуде је карактеристична за само село, иако је до пре 30 до 40 година у Маскару руже узгајало од 250 до 300 кућа, а данас то чини једва 20-ак узгајивача у приближно 50 домаћинстава.

„У Обрежу је присутна разнолика производња воћарства и повртарства, као и дрвенарије, у Варварину је развијено баштованство, прекоморавска села имају мање потреба за индустријом јер је плодна земља, док је Маскаре, посебно уколико се ради и за цвет, и за корен, препознатљиво по “маскарској ружи”, сматра Славољуб Јовановић.

„У Липолисту код Шапца на пример, имате неколико узгајивача који “вуку” ружарство, али не могу да парирају количином. Важно је и поштење приликом испоруке. Када се одговара поруџбеници која подразумева пузавицу у одређеној боји, не смете да изиграте поверење купца“.

Осим увоза, један од најдрастичнијих непријатеља пољопривредних произвођача је елементарна непогода. Само је овог пролећа, према подацима Кризног штаба општине Варварин, услед невремена причињена штета од око 139 милиона динара.

„Због града и градоносних падавина изгубили смо око 50 ари вишања, 30 ари крушака и 70 ари трешања. Од 2.000 садница стабала остало их је око 800. То је страшна штета“, кажу Јовановићи.

Руже су, на срећу, преживеле олујно невреме, као што су скоро неокрњене и кроз историју успевале да пркосе променама. Према званичним ботаничарским изворима руже из фамилије “росацеае”, старије су од 30.000 година. Важе за најдревније украсне цветове, које данас имају око 30.000 сорти. Пре око 3.500 година, на Блиском истоку и потом у античкој Европи, али и у Египту руже су неометано расле, а од средине 18.века, Европљани преузимају руже увезене из далеких земаља, између осталог Јапана и Кине.

Није познато када су руже тачно “пристигле” у Маскаре. Но, чињеница је да се и данас у овом селу могу чути бројне песме непосредно посвећене овом цвету. Јовановићи поручују да ружарство упркос економској кризи и рачунској клацкалици која често произилази у корелацији инвестиције и прихода, од узгајања уникатних и шире распрострањених врста ружа не би никада одустали.

Према подацима Регионалне привредне коморе Крушевац извозом садница руже у 2013. години остварен приход који је премашивао 900.000 […]

Пријатељство прерасло у вински бизнис

Спајајући посао и задовољство Александар Милутиновић је, уз помоћ пријатеља из Шведске, у родној Бачини направио једну од најлепших винарија у овом делу Србије.

Пре петнаестак година Александар је Швеђане довео у свој  завичај да их, као прави пријатељ, угости у родној кући. Гости са пословично хладног севера Европе уживали су у лепоти и гостопримству овог села и брзо су се „загрејали“ за Бачину. Сами су предложили ортаклук у новом послу. Уз њихову помоћ, Александар је обновио старе породичне засаде грожђа и заједно су покренули озбиљну производњу квалитетних вина.

„На иницијативу мојих пријатеља из Шведске обновили смо запуштени виноград и, на пет хектара, подигли по 5.000 чокота нових засада. После тога смо опремили подрум и винарију, и данас остварујемо приходе, али имамо и задовољство дружења током бербе“, каже Александар Милутиновић, један од сувласника винарије.

Српско – шведско партнерство као резултат има успешну заједничку фирму „Бачина вино“ и два вина под етикетом „Долина“, која се данас производе и извозе у Шведску. На пет хектара сопствених винограда производи се врхунско винско грожђе сорти каберне совињон, каберне франк и мерло. Сваке године из подрума у Бачини изађе око 30.000 боца вина, а квалитет потврђују традиција, савремена технологија, али и веома пробирљиво тржиште вина у Шведској. Скоро три четвртине годишње производње заврши у Скандинавији, а извози се од 2010. године. У Србији се ова вина могу купити у већим тржним центрима и код специјализованих дистрибутера.

„Поред црвеног вина винарија има и „Долину розе“ а следеће године кренућемо са дистрибуцијом белог вина. Црвена вина су барикног типа што значи да одлежавају најмање годину дана у храстовим бурадима која се израђују у Модрици код Крушевца„, истиче Александар.

Посебност ове приче чине шведски сувласници винарије.

„Сигурно је да сам долазио у Србију више од 20 пута. Сваки пут се одушевим доласком“, тврди Ханс Бјорктал. Он је један од четворице шведских сувласника винарије.

Ханс је столар по струци и био је задужен за опремање и израду ентеријера винског подрума и других просторија.

 

И други ортаци имају своје задатке, али кажу да највише воле кад дођу на винске сајмове у Србији и на бербу грожђа сваке јесени. Тако добар део године проведу у Србији. Њихова занесеност српским вином и природом темнићког краја се преноси и даље, на шири круг њихових пријатеља.

До сада је у винарију у Бачини пристигло на стотине Скандинаваца. Они долазе да беру грожђе  и уживају у врхунском вину, доброј храни и дружењу. Долазе овде већ неколико година, па полако из производње вина настаје и вински туризам.

„Људи нас препоручују. Швеђани кажу да је за њих боравак у Србији изузетан и јединствен: мирише дуња, јабука се повила до земље под родом, а у дворишту се пече прасе. Већина Швеђана која туристички долази у Бачину први пут се попела на трактор. А Бјорктал га данас вози редовно. Туристима се допада и што код нас у Србији „све може“. Са људима се лако споразумевају, иако говоре различитим језицима. Слободно шетају по селу, греју се на Сунцу и обилазе околину“, додаје Александар.

„Одмор је сјајан, а грожђе беремо с уживањем“, признају Швеђани, док испијају вино у подруму зиданом циглом,  који осветљавају само свеће, стварајући утисак романтичног дворца.

Пред власницима винарије данас стоје велики планови. Како је захтева за туристичким аранжманима све више, биће неопходно проширење капацитета.

„У плану је изградња засебне дегустационе сале, апартмана на спрату старе, али укусно реновиране куће, улагаће се у модернизацију процеса производње вина, треба набавити нову храстову бурад. Желимо да развијамо вински туризам. До сада је нашу винарију посетило око 300 […]

‹ Prev page1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129 130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144 145 146 147 148 149 150 151 152 Next page ›