Користећи благодети плодне моравске земље породица Јовановић из Маскара више од 60 година узгаја најлепше и најмирисније руже којима снабдева тржиште читаве Србије.
„Искористили смо предности поморавске средине, јер поред два пластеника у самом селу Маскаре, на територији ћићевачке општине имамо веће засаде“, истиче за ЦИНК Славољуб Цаба Јовановић, један од највећих произвођача ружа у Србији.
„Два пластеника заузимају око 20 ари, укупно имамо око хектар дивљих и питомих ружа. Тих 100.000 садница калемљених и некалемљених ружа захтевају рад практично током целе године“
Јовановићи узгајају све врсте ружа, највише “чајевке”. Руже месечарке, полијанте и букатерке – фолирбунде, мини руже – патуљасте, руже пузавице или пењачице, грмолике – парковске руже и покривачи тла, тзв.”полегле” руже једнако су тражене, али последњих година су међу популарнијима “пењачице” и “патуљасте” руже. И у индустрији цвећа, напомињу наши саговорници, тренд мора да се прати.
„Око 200 дана у току године неопходно је да се посвети ружичњацима“, напомиње Драгица Јовановић.
„Мора да се ради на сузбијању корова, орезивању, заштити, сређивању “подлога”. Борба против евентуалне буђи или пепелнице, премазивање мастима и труд да не дође до опадања листа су стални. И сада ангажујемо од три до 33 радника због посла. У сезони калемљења имамо око 30-ак калемара. Када се копа, на терену је од 10 до 20 надничара. Важно је да су сваком тренутку потражи подршка провереног кадра“.
Традицију узгајања ружа ова маскарска породица наследила је од предака. У послу им се придружио син Мирослав са својом породицом. Бака Драгица наглашава да и унук Марко већ бере руже, те да је љубав према цвећу и узгајању цвећа и цветних производа генетски условљена.
„Рецепт за успешну производњу је тврдоглавост и помоћ наследника. Потребна је безрезервна љубав према послу. Неке од ружа лично сам “крстио” и њихово порекло уредно је заведено у цвећарству. Уколико волиш крушку, јабуку, шљиву, тај род ће родити. Посвећеност и жеља је кључна предност у пољопривреди“, подвлачи Славољуб, који је добитник више високих признања.
Маскарски ружари памте и боље време. У бившој Југославији, функционисало је и удружење ружара, а управо је Славољуб Јовановић био на челу ове неформалне групе великих узгајивача од 1987. до 1991.године. Ратови на простору СФРЈ прекинули су даљи економски развој.
„Мислим да сам прешао око пет милиона километара само да бих продавао руже, а око 40 година сам био присутан на Каленић пијаци у Београду“, присећа се Јовановић, док његова супруга додаје да су током целе недеље били на путу и пласирали руже у Македонији, Војводини, Словенији, Косову и Метохији, као и да су “у покрету” успевали да продају од 20.000 до 30.000 ружа.
Чињеница да и данас, добрим делом уз промењене околности дистрибуције, лако налазе купце за руже и све делове најпопуларнег цвета на свету, према њиховом мишљењу има основа у асортиману. Разноврсност понуде је карактеристична за само село, иако је до пре 30 до 40 година у Маскару руже узгајало од 250 до 300 кућа, а данас то чини једва 20-ак узгајивача у приближно 50 домаћинстава.
„У Обрежу је присутна разнолика производња воћарства и повртарства, као и дрвенарије, у Варварину је развијено баштованство, прекоморавска села имају мање потреба за индустријом јер је плодна земља, док је Маскаре, посебно уколико се ради и за цвет, и за корен, препознатљиво по “маскарској ружи”, сматра Славољуб Јовановић.
„У Липолисту код Шапца на пример, имате неколико узгајивача који “вуку” ружарство, али не могу да парирају количином. Важно је и поштење приликом испоруке. Када се одговара поруџбеници која подразумева пузавицу у одређеној боји, не смете да изиграте поверење купца“.
Осим увоза, један од најдрастичнијих непријатеља пољопривредних произвођача је елементарна непогода. Само је овог пролећа, према подацима Кризног штаба општине Варварин, услед невремена причињена штета од око 139 милиона динара.
„Због града и градоносних падавина изгубили смо око 50 ари вишања, 30 ари крушака и 70 ари трешања. Од 2.000 садница стабала остало их је око 800. То је страшна штета“, кажу Јовановићи.
Руже су, на срећу, преживеле олујно невреме, као што су скоро неокрњене и кроз историју успевале да пркосе променама. Према званичним ботаничарским изворима руже из фамилије “росацеае”, старије су од 30.000 година. Важе за најдревније украсне цветове, које данас имају око 30.000 сорти. Пре око 3.500 година, на Блиском истоку и потом у античкој Европи, али и у Египту руже су неометано расле, а од средине 18.века, Европљани преузимају руже увезене из далеких земаља, између осталог Јапана и Кине.
Није познато када су руже тачно “пристигле” у Маскаре. Но, чињеница је да се и данас у овом селу могу чути бројне песме непосредно посвећене овом цвету. Јовановићи поручују да ружарство упркос економској кризи и рачунској клацкалици која често произилази у корелацији инвестиције и прихода, од узгајања уникатних и шире распрострањених врста ружа не би никада одустали.
Према подацима Регионалне привредне коморе Крушевац извозом садница руже у 2013. години остварен приход који је премашивао 900.000 […]
